Gerić zna kuda je krenuo

OK Vojvodina, Superliga – Čitave pripreme prošao je sa Vojvodinom, radio kao da mu je 20, pomagao trenerima, a još više mladim igračima. Iako je u široj javnosti malo ko to očekivao, Andrija Gerić je, ipak, odlučio da ostane i da posle mnogo godina ponovo obuče crveno-beli dres. Očigledno, on je imao razlog, motiv i izazov. Znao je koji mu je cilj, a kako on to voli da kaže “najvažnije je da znas kuda ideš“.

- Pa meni se još uvek igra odbojka, o tome se radi. Znam da je loša situacija u Srbiji, a da je neko drugi ovde umesto Vase Mijića ne znam baš da li bih pristao. Imam ja i sada ponude, ali one nisu novčano toliko interesantne da mogu da mi promene život. U karijeri sam zaradio dovoljno da mogu nekoliko narednih godina dobro da živim. Sa druge strane, ovo je za mene izazov, interesantno mi je, jer sada sve posmatram sa neke druge tačke, drugačije nego kada sam imao 18. Neke stvari mnogo bolje uviđam. Hoću da se bavim psihologijom, pa u vezi sa tim i psihologijom sporta. Sada tu psihologiju vidim i malo iznutra. O tome sam čitao dosta i dok sam igrao u inostranstvu – veli Andrija Gerić.

U pripremnom periodu, na turnirima, na treninzima, a sada i na utakmicama Superlige dobro je vodio mladu ekipu, pomagao savetima, znao da odigra majstorski i iskusno kada je trebalo, da spusti loptu i da drži atmosferu. Jednostavno, postao je pravi vođa, a u prilog tome ide i podatak da su i pre njegove odluke svi prvotimci navijali da ostane i žarko želeli da ga vide kao njihovog kapitena.

Vojvodina NS seme dobro je počela, nanizala je četiri pobede, zatim doživela kiks u Kleku, a potom se u meču sa Spartakom vratila na stari kolosek.

- Do sada smo odigrali dva derbija i oba smo dobili, ali kako stoje stvari, za sada, mi tek treba da igramo sa ekipama koje su više pokazale, sa Zvezdom i Mladim radnikom. U nekim utakmicama smo igrali jako dobro, u nekim utakmicama i u nekim momentima jako loše, ali to je sve normalan put u sportu, posebno kada je ekipa mlada. Jedino ja nisam mlad. Možda je bolje to što smo izgubili na vreme, tako da već sada možemo da uvidimo greške. Očigledno je da sa slabijim ekipama moramo da budemo veći profesionalci, da te mečeve odradimo onako kako treba. Činjenica da je neko na papiru slabiji od nas ne motiviše nas dovoljno.

Da li je to pitanje motivacije?

- To je pitanje i motivacije i rada. Ono što je bitno jeste to da smo posle te utakmice imali nekoliko sastanaka i razjasnili kako stoje stvari, što je dobro u svemu tome. Kada pobedite onda je kao sve u redu, ali čak i u takvim susretima ima nekih grešaka, samo što se manje spominju. Treba da radimo na ispravljanju grešaka i da u svakom meču igramo sve bolje. Mrdak neće biti s nama jedno vreme, to jeste otežavajuće, ali to je u sportu normalno i nije nikakav izgovor. U takvoj situaciji moramo da se snalazimo, vrlo lako se može desiti da opet neko ne može da igra. Mi smo tim i svako od nas treba da da svoj pun doprinos. Da li će to u datom trenutku biti jedan poen, jedan pravi potez, da li treba neko da uđe i da smiri prijem, da odservira… U svakom slučaju svako ima svoj zadatak. Kod mlađih igrača je problem to što se uglavnom orijentišu na napad, a zapostave ostale elemente. Činjenica je da nekada pravimo veliki broj grešaka, da imamo velike rezerve u servisu, u nekim drugim tehničkim elementima, u igri u polju. U svemu tome možemo mnogo bolje.

Koji je pravi način da to popravite?

- S jedne strane je psihologija, a sa druge trenažni proces. Naravno, tu su i godine. I ja sam, kad sam bio mlad, razmišljao najviše o napadu. A odbojka je kompleksan sport. Svi koji je gledaju prate samo loptu, iako je odbojka mnogo više od toga. Ono što treba jeste da sada što više rade, uče, da napreduju, dok su mladi i dok im se više oprašta. Kad odu napolje biće mnogo teže. Naravno, ne treba im ni previše pričati, mora se napraviti dobar balans informacija koje im se smeju servirati u određenom periodu, da bi mogli da ih prihvate. Svi su oni talentovani i dobro selektirani, samo treba da taj talenat maksimalno razviju. Mogu da naprave velike karijere, ali sve od njih zavisi, moraju da rade i da uče. Kad imaš praznu čašu moraš je napuniti, e sada hoćeš li je napuniti kap po kap, ili malo brže, nije toliko važno. Bitno je da je napuniš.

Pravi izazovi tek dolaze. Hoćete li biti spremni?

- Gledao sam Požarevljane, stvarno dobro igraju. Činjenica je da nam Mrdak fali, jer objektivno u ekipi nemamo drugog korektora. Luburić je previše mlad. No, koga nema bez njega se mora i može. Veselinović se, za sada, najbolje snašao na toj poziciji, a videćemo kako će dalje biti. Međutim, nas ne treba da interesuje rival, nego naša igra. Ako mi pružimo bar 60 posto mogućnosti biće sve u redu. Bitno je da radiš, da znaš kuda si krenuo, da ideš polako prema tome i stići ćeš. Ako ne znaš kuda si krenuo, e, onda si izgubljen.

A Evropa?

- Put nam je takav da možemo da prođemo dva kola sigurno, a posle kad dođu jači rivali da vidimo gde smo i šta možemo. Trebalo bi to da iskoristimo, da se oprobamo s kvalitetnijim ekipama. To je dobro i za nas i za popularizaciju odbojke, pa da onda malo poradimo i na marketingu, da napunimo salu.

Kakvi su Vojvodina kao klub i grad Novi Sad danas u odnosu na ono što su bili devedesetih?

- Imao sam sreću da sam bio tu u zlatno vreme. Dominirali smo, nivo odbojke je bio mnogo viši, jer su igrači kasnije odlazili u inostranstvo. Naravno, ekonomska situacija je bila bolja. Danas je sve mnogo drugačije. Mislim da bi gradske strukture morale da smisle šta žele i koji im je cilj. Generalno, ni na državnom nivou ne postoji strategija, a kamoli u gradskim strukturama. Tu se vraćamo na onu rečenicu da “moraš da znaš kuda si krenuo…“ Kada je popularnost u pitanju činjenica je da ljudi manje poznaju igrače, ali tu su krivi i sami igrači. Naša kultura je takva, ljudi vole da gledaju pobednike, a na evropskom nivou domaće ekipe davno nisu ostvarile značajniji rezultat. Evo, mi po utakmici imamo od 400 do 700 gledalaca, a mislim da Novi Sad može da ima i 2000, samo da napravimo rezultat, da se reklamiramo… Na nama je da osvojimo sve što treba i onda možemo da komandujemo. Tako je i s reprezentacijom, svako gleda svoj interes, detalji odlučuju, a šampioni su uglavnom na spisku.

Mogu li trofeji i ekonomski da promene nešto?

- Verujem da mogu, jer mi onda u pregovorima sa gradom i pokrajinom, a i sa potencijalnim sponzorima, imamo drugačiju poziciju. Ako uporedimo koliki su budžeti odbojkaških klubova u odnosu na neke druge sportove, potrebe vrhunske ekipe mogu lako da se zatvore. Samo treba rezultatski da ih ubediš i da se marketinški potrudiš. To mora biti bolje i zbog kluba i zbog odbojke uopšte. Jer, ako igrač nije plaćen, ko će da trenira odbojku, kada vidi fudbalera da vozi dobra kola. Dakle, ako se te finansije podignu na viši nivo svima će biti bolje. Recimo, kada sam igrao u Italiji, tamo je mesto bilo organizovano u korist kluba, to mesto je pomagalo ekipu, a odbojkaši su vraćali tako što su odlazili u škole, učili decu, usmeravali ih na odbojku. No, to je tako u organizovanim zemljama. Ovde se sve svodi na pojedinačne akcije, kratkotrajne pomoći… Zato se nadam se da će političari imati sluha za prave stvari.

U celoj toj situaciji kako se snalaze mladi?

- Znam da im je teško, ali moraju da shvate da prvo treba nešto rezultatski i igrački da urade. Ovde treba da nauče, da osvoje trofeje i da onda odu preko da zarade. Ako ovde ne nauče neće ni napolju dobro proći, jer je tamo mnogo rigoroznije, konkurencija je jača i ako ne odigraš dobro dve-tri utakmice možeš da budeš i otpisan. Ovde treba da se borimo za standard, ali svi treba da imaju na umu i to da niko nije nezamenjiv i ako ne obezbeđuješ standard neko drugi će doći umesto tebe – završio je Gerić.

(izvor i foto: okvojvodina.org)