Fudboholičari dele život na dva dela – pre i posle odlaska na “svoj“ stadion

Fudbal je igra koja je ograničena svojim raznim dimenzijama – teren mora biti dužine od 100 do 110 metara, širine od 67 do 75 metara, gol je širine 732 centimetra. Igra se 90 minuta, najstroža kazna se izvodi sa 11 metara. Ipak, i pored tih brojčanih ograničenja ove igre, za fudboholičare jednostavno ne postoje nikakve granice. Tako je za jednog Zrenjaninca 1600 milja od naselja Ruža Šulman iz bivšeg Petrvograda do stadiona “Krejven kotidž“ u ulici Stivenejdž Roud u Londonu bio jedan mali, a ipak najveći korak u životu. Ognjen Samolovac počeo je da navija za Fulam kada su bili u Engleskoj diviziji 1, sadašnjem Čempionšipu..

- Sećam se kada smo ušli u Premijer ligu 2001. godine, bili smo apsolutni hit na Ostrvu, ušli u najjaču ligu sa preko sto bodova, Luis Saha je bio najbolji strelac svih engleskih liga sa 32 postignuta gola. Počeo sam da navijam za njih zbog njihovih odanih navijača, koji jesu mala grupa, ali su umeli da žive za svoj klub na neki specifičan način. Nemam pojma zašto sam verovao u to, ali zaista jeste tako – počinje Ognjen.

Ovaj 25-godišnji Zrenjaninac u aprilu ove godine krenuo je ka ostvarenju svog sna. U prijavi za dobijanje vize za ulazak u Veliku Britaniju kao glavni razlog stajalo je: odlazak na Fulamov meč na stadionu “Krejven kotidž“.

- Možda su me ljudi razumeli, a mozda im je bilo i smešno, ali najbitnije je da sam dobio vizu. Godinama sam pratio Fulamove utakmice, i shvatio da je sledeće što ću uraditi biti odlazak na njihovu tekmu. Možda je meni tada zvučalo kao neki neostvaren san, ili nešto što nikada necu dostići, ali početkom aprila, krenuo sam u svoju borbu , da ostvarim svoju najveću želju i da stignem nekako u London. Moram spomenuti da sam imao pomoć ljudi sa foruma FFC-a koji me vrlo dobro poznaju i koji su pozdravili moju ideju da pređem 1600 milja da dođem na njihov teren, ali za NAŠ klub – priča jedan od retkih navijača Fulama iz Srbije.

Plan mu je bio da obiđe stadione Vest Hema, Totenhema, Čelsija…ali je izabrao pogrešan raspored, prvo je otišao na ‘’Kotidž’’ i kada je izašao iz metroa i u daljini video reflektore ‘’svog’’ stadiona, više nije želeo da ide bilo gde.

- Kada sam izašao na teren “Kotidža“ nisam znao šta mi se dešava, gde treba da krenem, šta treba da se radi u takvim trenucima sreće. Ipak, znao sam da sam tamo gde sam želeo da budem… To je ta kupola gde piše ‘’FULHAM FOOTBALL CLUB’’. To je taj ‘’Hammersmith End’’. Te crne stolice i simpatičnih pedesetak stjuarta koji obezbeđuju utakmicu. Ja sam, kao što bi svako uradio, poneo transparent koji je bilo lako uneti, jer je kontrola na stadionu sledeca -`Gospodine imate li nož, čekić, pištolj ili staklo kod sebe ?` – `Nemam` -`Dobrodošli` – ispričao je kako je ušao na stadion.

Na transparentu je pisalo “1600 milja ne može da odvoji ovog Srbina od Krejven kotidža“, koji je raširio neposredno pred početak utakmice između Fulama i hrvatskog NK Split u kvalifikacijama za Ligu Evrope.

- Navijači su me u potpunosti prihvatili i pomogli mi da se osećam kao jedan od njih od tog popodneva još od tri sata kada je bilo okupljanje u obližnjem pabu. Negde oko 20.30, petnaestak minuta pre meča, pomogli su mi da raširim transparent, svi su prilazili i pitali o čemu se radi, ali sve u smislu pozitivne podrške. Bio sam na sedmom nebu, svi su nas slikali i maksimalno podržali – rekao je Ognjen.

Posle ovakvih ispunjenih želja, rezultat na utakmici je možda i nebitan, ali je Fulam za svaki slučaj pobedio rezultatom 2:0.

- Bio sam u transu kada smo postigli gol. Skakao, vikao, izvadio transparent, zastavu, ali me je obezbeđenje istog momenta opomenulo da sklonim nedozvoljene rekvizite, jer se nalazim na “najmirnijem stadionu u ligi“. Ipak, bilo je jače od mene. Kada smo konačno pobedili, ja sam naravno ostao poslednji na stadionu i čekao svoju priliku. Došao sam do jedne starije žene iz osoblja i obajsnio joj da moram da se slikam sa zastavom – gledala me je čudno, ali ipak je javila glavnom odgovornom da imam odobrenje – “Imaš deset sekundi“. Dovoljno. Ja sam svoju misiju ostvario. Bio sam na “Kotidžu“, pobedili smo. I da, na sledećem meču moja slika je bila u štampanom izdanju programa za utakmicu, javili su mi njihovi navijači. Obećao sam im da se vidimo uskoro – ispričao nam je Ognjen Samolovac, jedan od retkih, ako ne i jedini navijač Fulama iz naše zemlje, u Zrenjaninu je sigurno jedini.

Pravi i iskreni navijači svojih klubova dele svoj život na dva dela – prvi je do trenutka ulaska na stadion svog omiljenog tima, drugi je onaj lepši, koji sledi posle toga. Kada vidiš tu travu, te tribine i kada staneš na mesta odakle su pale velike pobede i nezaboravni golovi. I kada pomisliš ponovo na taj trenutak, u ušima i dalje čuješ zvuk navijača. Ko ume da prepozna taj osećaj, razumeo je Ognjenovu priču.

Hiljadu i koliko milja? Nikakav problem, samo da smislimo kako da stignemo.