Energiju utakmica pojačavaju njeni vatreni navijači, bili oni na terenu ili ispred malih ekrana. Za mnoge, navijanje, i uz to praćenje sporta, nije običan hobi već poseban osećaj koji čoveku pruža priliku da privremeno izađe iz svojih kulturoloških i normativnih ovkira ponašanja.

Koje to granice pojedinac probija i kakva je psihologija koja stoji iza navijanja i najvijača na utakmicama, saznaćete u nastavku teksta.

Praćenje sporta kao nešto više od hobija

Euforija pred značajnu takmicu raste kod navijača i gledalaca nekad mnogo očiglednije i intenzivnije nego kod samih igrača. Priroda čoveka je takva da pomalo strepi od neizvesnosti, iako mu istovremeno raste osećaj uzbuđenja i podiže se adrenalin. 

Pojedinac ipak voli da ima mogućnosti da virne kroz mračnu i usku ključaonicu budućnosti, gde se sa druge strane krije rezultat predstojećih događaja. Šta pojedincu prividno otvara vrata te ključaonice?

Tipovanje utakmica je stari trik kojim se uspešno, ali kratkotrajno i privremeno, zavarava neizdrž budućih rezultata. U jednom opštem jedinstvenom osećanju neizvesnosti, ljudi pokušavaju da predvide moguće ishode, na sve to očekujući novčanu nagradu kao zasluženu nadoknadu za trenutke ispoljavanja svojih ,,mađioničarskih moći’’.

Ponašanje gomile ili instinkt krda

Psihologija se bavila istraživanjem fenomena gomile, na koji način se ona razlikuje od pojma grupa, i kako se može prepoznati konkretno na našem primeru – na navijačko ponašanje.

O moralu krda ili gomile govorili su Niče i Kjerkegor, kako bi pojasnili ponašanje velikog broja ljudi na isti način u isto vreme.

Ponašanje gomile ili instinkt stada je fenomen koji opisuje kolektivno ponašanje pojedinaca u grupi, bez centralizovanog pravca. Koristi se termin instikt stada jer se takvo ponašanje prepoznaje kod životinja.

Međutim, slično ponašanje prepoznajemo u demonstracijama, neredima, štrajkovima, sportskim događajima, verskim okupljanjima i slično.

Grupa ili gomila – kakva je razlika?

Kolektivno ponašanje je spontano i nestrukturirano ponašanje mase, tj. većeg broja ljudi, koje odstupa od ustaljenih normi ponašanja. Razlika između grupe i gomile je da ta se ljudi spajaju u grupu radi učestalije i drugotrajnije interkacije, najčešće sa nekim ciljem, dok se spajanje u gomile obavlja zbog privremene i organičene interakcije.

Grupe su kultivisanije, one imaju uspostavljene konvencionalne norme, dok nekonvencionalne norme u ovkriu gomile mogu katkad spontano nastati.

Stručnjaci preporznaju 4 vrste gomile (slučajna, konvencinalna, ekspresivna i aktivna gomila), a naš slučaj (navijači) pripada četvrtoj vrsti.

Navijači kao aktivna gomila

Ponašanje aktivne gomile prožeto je snažnim osećanjima, koje se nekad mogu oteti kontroli i prerasti u rušilačko i agresivno ponašanje rulje. Dakle, konvencionalna i ekspresivna gomila prilikom porasta emocionalnog naboja može prerasti u aktivnu gomilu.

Šta je zajedničko svim pojedincima u gomili?

Pojedinac u gomili je podložniji sugestijama svoje sredine, te može prihvatiti njene zahteve iako se oni ne uklapaju u prihvaćene društvene norme.

Pojedinac u gomili gubi osećaj za svoj identitet, dakle, dolazi do deindividualizacije. U takvom okruženju on može učiniti nešto što odstupa od njegovog uobičajenog ponašanja jer takva sredina podgreva osećanje moći i nepobedivosti. Ovakvo ponašanje podržano je osećajem anonimnosti i skrivanjem iza neprozirnog kolektivnog identiteta gomile.

Teorije zaraze kao jedno objašnjenje

Postoji nekoliko teorija koje objašnjavaju zašto se ljudi u gomili ponašaju na određeni način. Jedna od njih je teorija zaraze, koja objašnjava da emocionalni intezitet raste i da to tera pojedinca na neobuzdano ponašanje koje može biti i destruktivno. 

Faktori, tj. 3 psihološka mehanizma, koji utiču na razvoj teorije zaraze jesu: 

  • imitacija – ljudi (svesno ili nesvesno) preslikavaju ponašanja jedni na druge;
  • sugestiilnost – u takvom okruženju pojedinac postaje podložan promenama i uticaju većine;
  • cirkularna reakcija – lančano izazivanje emocija kod ,,učesnika’’ u gomili.

Želja za novim stimulansima

Tokom gledanja utakmice i navijanja, pevanja himne i podrenja, raste lučenje dopamina i testosterona koji utiču na osećaj požude, zadovoljstva i prijatnog osećanja, što ima pogodan uticaj na generalno duševno stanje.

Svaka utakmica podrazumeva novu turu ovih hormona, te zato navijači nemaju želju da prestanu sa svojim dozama.

Tokom gledanja utakmice, navijači se identifikuju sa igračima, te njihove poraze i pobede doživljavaju kao lične. Naučnicu su primetili da prilikom praćenja i navijanja, publici raste puls koji na organizam ostavlja trag sličan energičnoj šetnji od sat i po vremena.

Pobeda ili poraz mogu uticati na stanje ravnoteže u organizmu publike – pobeda snižava krvni pritisak, dok poraz izaziva suprotno i može negativno uticati na raspoloženje navijače, izazivajući bujicu nezadovoljstva, srama i osećaja niže vrednosti.

Da li su emocije jače od nas ili mi od njih? Ko koga vodi? Psihologija navijanja je prilično kompleksna.

Koliko god indetifikacija navijača sa igračima jačala ljubav prema samom sportu, isto tako može biti opasna ukoliko pređe granicu i preraste u ponašanje koje može ugraoziti i sebe i druge.