Prvo svetsko prvenstvo u Urugvaju

Fudbal je u kratkom periodu od svog osnivanja i prve odigrane utakmice 26.12.1860. godine osvojio mnoge zemlje, da bi vremenom postao najvažnija sporedna stvar na svetu. Ono što je bilo istorijsko u razvoju fudbala i najznačajnije za njegovu popularizaciju u celom svetu jeste ideja da organizuje prvo zvanično svetsko prvenstvo u fudbalu, na kome bi snage odmerile najbolje svetske selekcije.

Pogledajte kakve se sve obične i neobične priče kriju u vezi održavanja prvog svetskog prvenstva u Urugvaju.

Kako je došlo do ideje o prvom svetskom prvenstvu

Najzaslužniji za nastanak svetskog prvenstva je čuveni Žil Rime, predsednik FIFE (3. po redu, u periodu 1921-1954, a kasnije bio počasni predsednik) i prvi predsednik Francuskog fudbalskog saveza (1919-1949 uz pauzu od 1942-1944 zbog poznatih dešavanja u Evropi tih godina). Do 1970. godine po njemu je bio nazivan trofej pobednika na svetskom prvenstvu.

Fudbal je posle početnog interesovanja i značaja počeo da gubi na popularnosti. Jedino međunarodno takmičenje na kojem se organizovao i igrao fudbal bile su Olimpijske igre, koje su se vodile kao nezvanično svetsko prvenstvo u fudbalu.

Ujedno bilo je najavljeno da se fudbal neće igrati na narednim igrama 1932. godine u Los Anđelesu, budući da je u Americi fudbal bio gotovo marginalizovan i vladala je skoro potpuna nezainteresovanost za ovaj sport. Tada je Žil Rime došao na ideju da organizuje prvo zvanično prvenstvo koje će povratiti sjaj fudbala i povećati njegovu popularnost svuda u svetu.

Kako je izabrano mesto za prvo prvenstvo sveta

FIFA je na Kongresu u Barseloni 18. maja 1929. godine donela odluku da prvo mesto za Mondijal i smotru najboljih fudbalskih selekcija bude Urugvaj i njegov glavni grad Montevideo.

Odluka je doneta na osnovu dve važne činjenice: da je Urugvaj te godine proslavljao stogodišnjicu nezavisnosti, ali i da je na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine, ali i 4 godine ranije u Parizu, fudbalska reprezentacija ove zemlje bila olimpijski šampion.

Prvi učesnici Mondijala

Koliko je bilo teško organizovati prvo svetsko prvenstvo, toliko, ako ne i teže, bilo okupiti učesnike koje bi igrale na njemu. Zbog velikih trošova, ali i dužine puta (put je trajao oko 3 nedelje i većina selekcija su na brodovima “odradile” deo priprema), mnoge reprezenacije, a posebno evropske koje su morale da pređu Atlantik, su rešile da ne učestvuju. Tada je izgledalo da će učestvovati samo američke reprezentacije ili da prvenstvo neće ni biti organizovano.

Međutim, zahvaljujući agilnosti i rešenosti Rimea i FIFA-e to se ipak promenilo, jer je ovo bilo jedino prvenstvo za koje nisu bile potrebne kvalifikacije, dok je FIFA, uz pomoć urugvajske vlade, svim reprezentacijama koje su učestvovale platila troškove putovanja i problem je bio rešen.

Na kraju se spisak reprezentacija popeo do brojke od 13 učesnika, među kojima su bili:

4 evropske (Jugoslavija, Francuska, Rumunija i Belgija) i 9 američkih (Argentina, Bolivija, Brazil, Čile, Peru, Paragvaj, Meksiko, SAD i domaćin Urugvaj) koji su bili podeljeni u 4 grupe.

Stadioni

Celokupno svetsko prvenstvo u Urugvaju je odigrano na samo 3 stadiona, što je gledano iz današnje perspektive gotovo nezamislivo. Preciznije, prvenstvo se prvih 5 dana igralo samo na 2 stadiona, dok najveći nije bio skroz završen.

Naravno, ta prva utakmica na najvećem stadionu Sentenario, ili kako ga je Rime nazvao “fudbalskim hramom” projektovanog kapaciteta oko 100.000 (zbog 100.godišnjice oslobođenja), je bila rezervisana za domaćina kada je igrao protiv Perua, a na samom otvaranju stadiona bilo je oko 85.000 gledalaca.

Na ovom stadionu je odigrano 10 od 18 utakmica na celom prvenstvu, uključujući oba polufinala i finale.

Sledeći po kapacitetu je bio stadion Gran Park Sentral, koji je u vlasništvu FK Nacional, sa 23.000 mesta, na kome je bilo odigrano 6 utamica, među kojima su bile i obe utakmice koje je reprezetacija Jugoslavije odigrala u grupi.

Poslednji je bio stadion Positos, vlasništvo FK Penjarol, kapaciteta oko 5.000 mesta. Na njemu su bile odigrane samo 2 utakmice, ali je ovaj stadion ušao u istoriju po tome što je na njemu postignut prvi gol na svetskim prvenstvima. Učinio je to Francuz Lisjen Loran, golom u 19.minutu u utakmici protiv selekcije Meksika.

Sistem takmičenja na svetskom prvenstvu

Sistem takmičenja na ovom prvom prvenstvu je napravljen tako da su sve reprezntacije bile podeljene u 4 grupe i da su pobednici grupa automatski postali učesnici polufinala, što takođe iz današnjeg ugla deluje nezamislivo. Budući da je bilo 13 učesnika, samo jedna grupa je imala 4 selekcije, dok su u svim ostalim bile po 3.

Pre žreba bilo je poznato da će svaka grupa je imati svog nosioca, budući da su domaćin Urugvaj, zatim Argentina, Brazil i SAD bili postavljeni za nosioce i čekali svoje protivnike. Nakon žreba bio je poznat sastav svih grupa.

Grupa 1

Prva grupa je bila najbrojnija i ujedno jedina sa 4 učesnika, a to su bile : Argentina, Francuska, Meksiko i Čile.

Zanimljivosti vezane za utakmice ove grupe bile su :

da je na utakmici između Argenitine i Meksika, koju je sudio bolivijski trener, bio dosuđen prvi jedanaesterac na svetskim prvenstvima, a onda nakon njega još 4 na istoj utakmici.
Na istoj utakmici je postignut i prvi het-trik (koji je od 2006. preimenovan u drugi po redu), a učinio je to Argentinac Giljermo Stabile, inače najbolji strelac ovog prvenstva.
Kraj utakmice između Argentine i Francuske je prvobitno bio odsviran u 84. minutu, da bi tek posle protesta Francuza ona bila nastavljena, igrači vraćeni iz svlačionica i završena regularno.
Glavni detalj utakmice koja je direktno odlučivala o polufinalisti Argentina – Čile bila je masovna tuča igrača oba tima.

Utakmice su igrane od 13. do 22. jula na sva tri stadiona i to su bile sledeće utakmice :

jul Francuska – Meksiko 4:1
jul Argentina – Frnacuska 1:0
jul Čile – Meksiko 3:0
jul Čile – Francuska 1:0
jul Argentina – Meksiko 6:3
jul Argentina – Čile 3:1

1	Argentina	3	3	0	10:4	+6	9
2	Čile	3	2	1	5:3	+2	6
3	Francuska	3	1	2	4:3	+1	3
4	Meksiko	3	0	3	4:13	-9	0

Grupa 2

U ovoj grupi su pored nosioca Brazila bile još naša reprezencija Jugoslavije i selekcija Bolivije.

Zanimljivosti vezane za ovu grupu su bile :

Našu ekipu su činili samo Srbi, uglavnom sastavljeni od igrača dva kluba (BSK i Jugoslavija) zbog bojkota Hrvata jer je sedište fudbalskog saveza bilo preseljeno iz Zagreba u Beograd.
Ono što je možda manje poznato je da su i Brazilci bili oslabljeni i sastavljeni od igrača koji su igrali u klubovima iz Rio de Ženeira.

Utakmice su bile igrane od 14. do 20. jula i to su bile :

jul Jugoslavija – Brazil 2:1
jul Jugoslavija – Bolivija 4:0
jul Brazil – Bolivija 4:0

1	Jugoslavija	2	2	0	6:1	+5	6
2	Brazil	2	1	1	5:2	+3	3
3	Bolivija	2	0	2	0:8	-8	0

Grupa 3

Ova grupa je imala najposećenije stadione iz prostog razloga jer je u njoj igrala domaća selekcija, a pored nje još i reprezentacije Rumunije i Perua.

Zanimljivosti u ovoj grupi bile su :

Na utakmici između Rumunije i Perua se desilo prvo isključenje na svetskim prvenstvima, a isključen je Peruanac Plasido Galindo.
Domaća selekcija je čekala 5 dana od otvaranja prvenstva da bi odigrala svoju prvu utakmicu, odnosno čekala je da bude završen stadion Sentenario.

Utakmice su bile odigrane od 14. do 21. jul i to su bile:

jul Rumunija – Peru 3:1
jul Urugvaj – Peru 1:0
jul Urugvaj – Rumunija 4:0

1	Urugvaj	2	2	0	5:0	+5	6
2	Rumunija	2	1	1	3:5	-2	3
3	Peru	2	0	2	1:4	-3	0

Grupa 4

U poslednjoj grupi takmičile su se selekcije SAD, zatim Belgija i Paragvaj.

Zanimljivosti u vezi ove grupe bile su:

Ekipu SAD sačinjavali su Amerikanci, ali i Englezi sa amerčkim pasošem.
Na utakmici SAD – Paragvaj, postignut je zaista prvi het-trik u istoriji, koji je morao da čeka 76 godina da bude javno priznat od strane FIFA, a postigao ga je Bert Petnoud.

Utakmice su bile igrane od 13. do 20. jula i to su bile:

jul SAD – Belgija 3:0
jul SAD – Paragvaj 3:0
jul Paragvaj – Belgija 1:0

1	SAD	2	2	0	6:0	+6	6
2	Paragvaj	2	1	1	1:3	-2	3
3	Belgija	2	0	2	0:4	-4	0

Polufinala

U polufinala prvog svetskog prvenstva plasirali su se pobednici grupa : Argentina, Jugoslavija, Urugvaj i SAD.

Žreb je hteo da parovi budu : Argentina – SAD i Urguvaj – Jugoslavija

Prvo polufinale između Argentine i SAD odigrano je 26.jula, a bilo je neizvesno samo u prvom poluvremenu kada je selekcija Argentine povela sa 1:0, da bi u drugom poluvremenu usledila prava kanonada Argentinaca, dok su Amerikanci jedino uspeli da ublaže donekle rezultat i daju počasni gol.

Na kraju, rezultat je glasio 6:1 (1:0), pa se time južnoamerička selekcija plasirala u finale i čekala je pobednika narednog polufinala.

U drugom polufinalu između Urugvaja i Jugoslavije, odigranog 27.jula, rezultat je na kraju bio isti 6:1 (3:1), ali su dešavanja na terenu bila znatno drugačija.

Naime, Jugoslavija je povela već u 4. minutu i iznenadila kako publiku, tako i domaće igrače. Nakon toga našoj selekciji je poništen potpuno regularan gol od strane brazilskog sudije Almeide Regoa.

Posle toga je sve išlo na vodenicu domaćina. Ponešeni velikim hukom sa tribina na kojima je u tom trenutku bilo i preko 80.000 ljudi, domaći su krenuli da igraju mnogo bolje, prvo su izjednačili, a onda i poveli, da bismo došli do još jednog ključnog trenutka na ovoj utakmici.

Lopta je posle jednog udarca ka golu našeg golmana Jakšića prošla pored stative i izašla van terena, ali ju je policajac (ili po nekim verzijma – novinar) vratio u polje, a domaćini to iskoristili i postigli potpuno neregularan pogodak. Pomenuti sudija je priznao pogodak i pored protesta jugoslovenskih igrača, tako da je ostatak utakmice više bio formalnost, jer su igrači Jugoslavile nakon toga potpuno klonuli i predali se.

Finale prvog Svetskog prvenstva u fudbalu

Veliko finale bilo je odigrano 30. jula na stadionu Sentenario, nezvanično pred oko 100.000 navijača, a zvanično pred 93.000 ljudi. U njemu je opet bilo dosta bizarnih situacija i domaćinskog suđenja.

Kapije stadiona su bile otvorene celih 6 sati pre početka utakmice zbog nezapamćenog interesovanja.

Dve selekcije su se pre samog početka posvađale iz sasvim neobičnog razloga : nisu mogle da se dogovore kojom loptom će se igrati finale, jer je svaka reprezentacija insistirala da se igra njihovom. Taj čvor je presekao sam Žil Rime i doneo Solomnsko rešenje: prvo poluvreme bi se igralo onom loptom koju su želeli Argentinci, a drugo onom koju su hteli domaćini.

I sam rezultat se, igrom slučaja, isto tako kretao. Prvo poluvreme su dobili Argentinci sa 2:1, da bi u drugom domaćini preokrenuli i pobedili sa 4:2. Samim tim su postali prvi zvanični šampioni sveta i prigrabili Zlatnu boginju, trofej koji je bio namenjen osvajaču svetskog prvenstva. Sama statua je inače bila teška 3,8 kg i visoka samo 35 cm, a dizajnirao ju je francuski umetnik Abel Lefl.

Posle završetka finala, bilo je dosta uzavrelih strasti i totalno drugačijeg raspoloženja u dve zemlje finalista.

U Urugvaju je odmah počela ogromna radost i veliko slavlje na ulicama glavnog i ostalih gradova, a dan nakon finala je čak bio proglašen za praznični.

Na drugoj strani u Argentini, razumljivo, bilo je potpuno drugačijih emocija, koje su eksalirale paljenjem pre svega amabasade Urugvaja, a onda i drugih objekata koji su bili u vlasništvu Urugvajaca.

Mora se priznati da je fudbal od tada, pa do današnjih dana znao da proizvede ogromne emocije kod svih koji ga prate ili u njemu učestvuju.

Selekcija Jugoslavije

Naravno, nećemo zaboraviti i na naše junake, koji su tada otputovali u daleki Montevideo i iz njega se vratili kao evropski Brazilci.

Selekciju Jugoslavije tada su činili:

golman Milovan Jakšič Jakša (jedan od osnivača Crvene Zvezde, „El Grande Milovan“ u Urugvaju),
Dragoslav Mihajlović Vampir (poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao protiv Urugvaja u polufinalu),
Momčilo Đokić Gusar (prestao da se bavi fudbalom aprila 1940. i posvetio se državnoj službi),
Teofilo Spasojević (jedini koji nije igrao u Montevideu),
Branislav Bane Sekulić (oprostio se od nacionalnog tima 1936. godine, vodio i Švajcajrsku reprezentaciju),
Milutin Ivković Milutinac (kapiten tima, lekar po profesiji, tragično stradao),
Ljubiša Stefnović Leo (od reprezentacije se oprostio odmah posle SP u avgustu 1930.),
Milorad Arsenijević Balerina (kao selektor Jugoslavije osvojio srebrne medalje na Olimpijadama 1948. i 1952. godine),
Đorđe Vujadinović Nosonja (400 utakmica u ekipi BSK-a),
Ivica Bek (jedini internacionalac u ekipi, igrao za francuski Set, kasnije i francusku reprezentaciju) i najpoznatiji tandem tog vremena u našoj zemlji
Aleksandar Tirnanić Tirke (najmlađi u timu, bio i selektor reprezentacije na SP 1954. i 1958. godine) i
Blagoje Moša Marjanović (prvi profesionalni igrač u Jugoslaviji i jedan od najboljih u njenoj istoriji)

Mnoga od ovih imena, kao i situacija je većina verovatno spoznala tek posle filma Dragana Bjelogrlića “Montevideo, Bog te video”, ali kako god čuli za njih i taj prvi veliki uspeh našeg nacionalnog tima, bitno je da oni ostanu upamćeni kao začetnici naših reprezentativnih uspeha i pioniri u razvoju fudbala na ovim prostorima. Mnogi od njih su ostavili ogroman temelj u razvoju jugoslovneskog i srpskog sporta.

Zaključak

Ovo je bio osvrt na prvo zvanilno svetsko prvenstvo u fudbalu, koje je pratilo mnogo problema, prepreka i kontroverzi, ali ono što je najvažnije jeste da je ono na kraju ipak održano i da je fudbal pobedio, zahvaljujući ideji i viziji, pre svega Žila Rimea, ali i ostalih ljudi iz FIFA-e.

Upravo od njega počinje moderna istorija fudbala ili kako bi neki rekli moderno računanje fudbala i sve ono što danas nazivamo najvažnijom sporednom stvari na svetu.

Nadamo se da vam je tekst bilo dovoljno interesantan, da ste se podsetili svega onoga što znate, da ste saznali nešto novo i zanimljivo što do sada niste znali i najvažnije od svega zadržali ljubav i strast prema fudbalu, njegovoj najvećoj svetskoj smotri koja je zlatnim slovima započeta te davne 1930. godine u Montevideu, a čija priča se nastavlja narednom epizodom ove godine u Rusiji.

U Rusiji ove godine među 32 selekcije se nalazi i naša, koja je, kao i tada, zajedno u grupi sa Brazilom, pa se nadamo da ćemo opet sa puno ponosa pričati o našim momcima i da će opet iznenaditi ceo fudbalski svet svojim igrama.