Sigruno vas je nekad neko pitao da pogodite koje im uvo “zvoni”. Postoji i staro narodno verovanje: ako “zvoni” u desnom uvu, stiže dobra vest. Zvonjava u levom uvu, naprotiv, najavljuje loše vesti.
Jasno je da takve promene u telu ne mogu zaista predvideti budućnost, ali zapravo mogu ukazivati na stanje koje vremenom može postati poprilično ozbiljno.
Šta je tinitus i koji su uzroci?
Zujanje u ušima ili, medicinski rečeno, tinitus, predstavlja pojavu šumova (šuštanje, zujanje, zviždanje) u ušima, najčešće bez evidentnog spoljašnjeg stimulusa. Dakle, za pojavu zvukova nije odgovoran spoljašnji izvor zvuka, nego zvuk najčešće može čuti samo jedna osoba. U veoma malom broju slučajeva (oko 1%), radi se o objektivnom tinitusu, što bi značilo da zvukove mogu čuti i druge osobe ako se dovoljno približe osobi koja pati od tinitusa. Ovo stanje uglavno nastaje kao posledica abnormalno velikih krvnih sudova u i oko ušiju.
Mnogo češće se javlja subjektivni tinitus – samo obolela osoba čuje zvukove. Statistika svedoči da se tinitus povremeno javlja kod gotovo svake pete osobe, dok se kod 5% populacije javlja zvuk jačeg intenziteta, koji može ometati i kvalitet života. Tinitus se može javiti u jednom ili oba uva i može varirati u intenzitetu i trajanju.
Najčešći uzrok nastanka tinitusa je dugoročna izloženost veoma jakim zvukovima i uglavnom nastaje kao rezultat oštećenja slušnih ćelija (oštećenje srednjeg i unutrašnjeg uva). Čak i kraća izloženost umereno glasnim zvukovima (muzika na koncertu), može izazvati kratkoročni tinitus. Dugoročni rad u bučnom okruženju može biti odgovoran za pojavu ozbiljnijih posledica. Pored ovog najčešćeg uzroka tinitusa, zujanje u ušima može upućivati i na druga, ozbiljnija, stanja: visok krvni pritisak, visok holesterol, anemija, kardiovaskularne bolesti, dijabetes, alergije, razne autoimune bolesti, ateroskleroza, hipotireoza, Menierova bolest, pa čak i prisustvo tumora.
Uzrok pojave tinitusa ponekad možemo tražiti i u povredama ili oboljenju vrata, vilice ili zuba, infekciji ušiju ili nagomilavanju ušnog voska. Baš zato što uzroci pojave tinitusa mogu varirati, samodijagnostika je veoma opasna. Ako tinitus traje duži vremenski period ili se konstantno pogoršava – obavezno zatražite savet lekara!
Klinička slika i dijagnostika tinitusa
Ako je tinitus uporan, a zujanje sve jače, većina će se prvo zabrinuti da će u konačnici izgubiti sluh. Međutim, tinitus sam po sebi ne izaziva gubitak sluha, niti mora upućivati na gluvoću u nastanku. Zapravo, tinitus je najčešće simptom koji ukazuje na oboljenja koja nemaju veze sa sluhom! S druge strane, pošto tinitus često nastaje kao posledica dugoročne izloženosti glasnim zvukovima, druga posledica istog uzroka može biti i gubitak sluha. Do gubitka sluha može doći i nakon jednokratne izloženosti ekstremno jakom zvuku. Gubitak sluha deluje zastrašujuće, ali su nam, na svu sreću, danas dostupni moderni slušni aparati. Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, slušni aparati su danas veoma diskretni i odlično obavljaju svoj posao, te gluvim osobama podižu kvalitet života na potpuno novi nivo.
Tinitus se najčešće tretira kao simptom bolesti i javlja se u vidu šuštanja, zviždanja i zujanja u jednom ili oba uva. Ponekad se može javiti i u vidu melodije. Najčešće se javlja kod starijih osoba, ali se može javiti i kod adolescanata ili dece. Blaži oblik tinitusa je ponekad moguće ignorisati, ali ima slučajeva i kada konstantno zujanje izaziva jaku anksioznost. Oboleli se najčešće žale na probleme s koncentracijom i spavanjem i jaku osetljivost na ostale zvkove iz okoline. Tinitus koji je prisutan duži vremenski period može dovesti do razdražljivosti ili čak depresije.
Već smo ukazali ozbiljnost samodijagnostike. Uspostavljanje ispravne dijagnoze podrazumeva otorinolaringološki pregled, CT skener, magnetnu rezonancu glave. Ako su navedeni nalazi uredni, dalje se traži uzrok problema.
Lečenje i prevencija tinitusa
U medicini se tinitus pre svega posmatra kao simptom neke druge bolesti, a ne kao konkretno oboljenje. S tim u vezi, terapija ima za cilj da ublaži zujanje u ušima, ali lek za tinitus i dalje ne postoji. Međutim, postoji više različitih alternativnih i konvencionalnih terapija koje mogu dati odlične rezultate.
Za početak, pacijentu će biti uklonjen nagomilan ušni vosak (cerumen). Ukoliko se uz pojavu tinitusa javlja i gubitak sluha, lekar će preporučiti primenu slušnog aparata (prema potrebama pacijenta). Često se preporučuje i muzikoterapija, kako bi se pacijent koncentrisao na prijatne zvukove umesto na konstantno neprijatno pištanje.
Interesantno, iako ne deluje logično, pacijenti koji pate od tinitusa bi trebalo da izbegavaju potpunu tišinu, ali i preterano glasno okruženje. Ponekad se u tretman uključuje i medikoterapija, ali često zarad ubalažavanja simptoma anksioznosti i depresije, koji se mogu javiti kao posledica konstantnog prisustva tinitusa. Mogu se primenjivati i lekovi koji poboljšavaju cirkulaciju, ali je pre prepisivanja bilo kakve terapije neophodno precizno ustanoviti glavni uzrok problema.
Kada je reč o prevenciji, na određene varijable ne možemo uticati: npr. iznenadno i neplanirano izlaganje veoma glasnim zvukovima. Ipak, na nama je da vodimo računa o zdravlju svojih ušiju: izbegavati glasne zvukove kad god je to moguće, koristiti zaštitu za uši ako znamo da ćemo biti izloženi buci. Briga o cirkulaciji i sveopštem zdravstvenom stanju takođe je deo prevencije.